Nek prvi korak bude skok: Predodređeni (Rosencrantz, 2014)

Scenario: Predrag Đurić

Crtež: Uyou Shibuya

Stripovi domaće izdavačke kuće „Rosencrantz“ su izuzetno slabo poznati prosečnom konzumentu ovog tipa literature, a kamoli još prosečnijem čitaocu bilo čega, a jeza bi počela da štipa ako se i pomene pak još prosečnija osoba en generalle. Što je velika šteta, budući da je dotična kuća od svog rođenja 2012. godine izdala čitavih 16 strip albuma bilo potpuno bilo delimično domaće proizvodnje. Za samo nepune dve godine i u srpskim stripovskim izdavačkim uslovima, ovo je posebna kategorija izvanrednog, koju valja nazvati „samoubistveno izvanredno“.

Dodatni faktor toj izvanrednosti jeste taj što su 11 od tih 16 albuma rađeni po scenarijima Predraga Đurića, što, ako ništa drugo, pokazuje prolifičnost i prisutnost jednog vrednog aduta za igru. Poražavajuća činjenica jeste da se autor ovog teksta nije upoznao ni sa jednim Đurićevim stripom pre izdanja koje krasi naslov ovog teksta – faktoid koji će ući u igru nešto kasnije u nadolazećim paragrafima. No to po strani, ovo jedno izdanje, naslovljeno „Predodređeni“ itekako ima materijala za pisanije i diskusiju Ako nakratko zapostavimo format i veličinu, prvo što vizuelno izdvaja ovo štivo od većine srpskih stripova jeste jako upečatljiv, jako prepoznatljiv manga uticaj. Ilustrator Uyou Shibuya (pseudonim), rodom iz Litvanije, je dežurni krivac za ovakvu estetiku „Predodređenih“ kao neko ko je i sam pod uticajem japanskih stripova već godinama. Naravno, pošto nijedan od dva autora nije Japanac, a ni izdavač nije odatle, ovo delo komotno može da se nazove prvom srpskom „zapadnom mangom“, što već više decenija postoji u belom svetu. Naravno, čita se sleva nadesno kao i svaki strip kod nas, te je naglasak na to „zapadna“ mnogo veći. Dalje od tehničkog predloška valja pogledati i priču. A priča se, ukratko, vrti oko šesnaestogodišnjeg Miloša Petrovića i jednog zeznutog preokreta u njegovom životu. U jednom trenutku više nije bezbrižni pomalo melanholični adolescent koji igra igrice i zanesen fantazira o svojoj atraktivnoj profesorki već je primoran da postane begunac i da se pridruži grupi boraca za slobodu od kandži tajne organizacije koja planira da uspostavi novi svetski poredak i porobi čovečanstvo. Sledi pomalo akcije, pomalo, po nemački rečeno, angsta, pomalo humora i tu i tamo neka suzica.

Jedan detalj ubada odmah u oči čitaoca. Kroz strip se oseća jedan blag prizvuk pro-komunizma. Naravno, ne misli se na bolno očigledno imenovanje tajne organizacije – zove se Svetsko udruženje kapitalista – već više na prikaz strane za koju čitalac treba da navija. Ljudi koji prihvataju Miloša, odnosno „predodređeni“ po kojima strip nosi ime, govore o jednakosti, obaranju sistema novca i kupoprodaje proizvoda, borbi protiv ustaljenog poretka, deljenju svega i sveprisutnom svetskom miru bez robovanja novcu. Pošto nedostaje predznanje o prethodnim Đurićevim stripovima, ovaj autor ne može otvoreno da potvrdi da scenarista gaji simpatije prema nekom vidu komunizma (štaviše, jedan njegov strip rađen pod banerom „Rosencrantza“ se i zove „Komunista“). Međutim, ovo je samo jedna perspektiva posmatranja ovog stripa. Sa druge strane, ako se gleda kao mladalački triler pomešan s akcijom i svakodnevnicom, „Predodređeni“ je jedan solidan uspeh. Likovi su dinamični i kreću se fluidno, a kadrovi retko kada izgledaju kruto i nepomično, što je čest slučaj kod pojedinih domaćih strip albuma. Naravno, estetika manga crteža tu pomaže, i jedan deo humora upravo vuče svoju snagu iz vizuelnih gegova, poput reakcije dečaka na dolazak profesorke. Jezik je izuzetno lagan i možda malo više ekspozitoran nego što je potrebno, ali ne toliko da odvlači pažnju ili da nagoni na preskakanje stranica. Glede karakterizacije, Miloš deluje pomalo ravno, čak i u scenama kada ga jure ili kada se bori za goli život. Ali ovo je više vrlina no mana, budući da je reč o otuđenom tinejdžeru koji nikada nije upoznao oca i kome je do bekstva najveća briga bila da instalira novu igricu od ortaka Marka i da gleda šta i kako će sa školskim obavezama. I naravno, kad se sve to uzme u obzir, njegovo eventualno nailaženje na oca dobija na težini i jasnije povlači crtu između patetike i legitimnih emocija, predstavljeno manje rečima i više zagrljajima.

Ako bi morala da se izdvoji neka mana, to bi verovatno bio nedostatak ženskih likova. Tačnije, ženskih glavnih likova. Miloševa učiteljica ima tek nekolicinu scena i uglavnom služi da pruža podršku, dok Miloševu majku, na primer, ni ne vidimo u stripu. Bilo bi zanimljivo videti jednu samohranu majku kako uspeva da vodi normalan život sa sinom tinejdžerom. Dalje od nje, još par učenica, na primer, ili ženskih „predodređenih“ bi savršeno privuklo nešto raznovrsniju publiku.

Naravno, vredi pomenuti i ciljnu publiku, kao i pojasniti gde i kako je skočeno umesto koraka. Ovaj strip je idealno štivo za tinejdžere: taman toliko nevin da nema klanja, dranja i kidanja, a opet taman toliko pun akcije da zadrži pažnju čitaocima. U Japanu su mange ovog tipa najpopularnije, te je ovo savršeno rešenje za privlačenje novih čitalaca i mušterija. I samim tim što priča na kraju nije potpuno zaključena, odnosno iskreno rečeno tek je načeta, predstavlja savršen prvi korak u nešto veći univerzum predstavljen u nešto više stripova. Naravno, ovo je i odličan prvi korak za „zapadne mange“ u Srba. I naravno, ovo je odličan prvi korak ovog stripovskog tandema, uz veliku nadu da će sarađivati opet.

Sveukupno, svi ovi prvi koraci/skokovi nisu bili uzaludni. „Predodređeni“ stoje kao najiskrenija preporuka za sva starosna doba, sa sitnim naglaskom na publiku Miloševih godina. Ima prijatan i hitar tempo čitanja sa prirodnim neusiljenim dijalozima, vizuelno nije napadan i ne umara detaljisanjem, a tek je toliko sitan da zauzima malo mesta na polici. A police ga zaslužuju. Kao i oči novih čitalaca.

by Kumori Myu-Jishan, septembar 14, 2014.